Branka PARLIĆ - intervju  - Belgrade Edt Culture
Use Google Translate to read Branka's interview

Branka Parlić (Tetovo, 1955.) je novosadska pijanistiknja i jedinstvena pojava na domaćoj muzičkoj sceni; spada u najistaknutije interpretatore savremene umetničke muzike u Istočnoj Evropi. Svojim ličnim zalaganjem u muzičkim projektima prevazilazi tradicionalnu i prezentuje modernu vizuelnu formu svojim mnogobrojnim koncertima. Posvećeno se od 1986. godine bavi muzikom francuskog kompozitoraErika Satija, kao i Novom muzikom XX i XXI veka, minimalizmom i postminimalizmom (američki kompozitori poput Filipa Glasa iMajkla Najmana). Umetnička je direktorka koncertnog serijalaNove Uši za Novu Muziku i profesorka klavira na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Ozbiljnom muzikom, kako se najčešće naziva umetnička muzika, počela je da se bavi sa sedam godina. Diplomirala je 1979. godine na Fakultetu Muzičke umetnosti u Beogradu u klasi red. profesorke Ogle Mihailović, a usavršavala se na Letnjoj muzičkoj akademiji u Nici kod profesora Pariskog Konzervatorijuma Pjera Sankana (Pierre Sancan).
Predstavljanje ciklusa Metamorphosis legendarnog Filipa Glasa je možda najznačajniji poduhvat u domenu savremenog minimalizma koji se kod nas pojavio još od njenog klasičnog pristupa Satijevim kompozicijama za klavir osamdesetih godina. Ploča koju je tada objavila pod nazivom Initiés bila je prva ploča sa Satijevim kompozicijama ikad snimljena kod nas. Premijerno izvođenje Glasovog dela imala je 2004. godine u Novom Sadu, a numeraMetamorphosis br. 2 koju je tada izvela emitovala se na prestižnom engleskom TV kanalu Classics FM, a od pre nekoliko godina i na britanskom C Music kanalu. Snimci njenih koncerta imaju milionske YouTube preglede.

Sa delima Erika Satija, Filipa Glasa, Majkl Najmana, Džona Kejdža, Arvo Perta, Wim Mertensa, Greema Fitkina, Jaruna van Vina, Hansa Otea, Niko Mjulija i dr. Branka Parlić je proteklih godina nastupala na muzičkim festivalima kao što su: Zagrebačko bijenale, Grad teatar u Budvi, Skopsko leto, Bitoljski festival, Novosadske muzičke svečanosti (NOMUS), Ring Ring u Beogradu, Remusica u Prištini, Gandusijana u Rovinju, Exit u Novom Sadu, na Motovun Film Festivalu, ali i koncertima u Republici Srpskoj, Sloveniji, Nemačkoj, Francuskoj, Austriji, Madjarskoj, Švajcarskoj, Holandiji i Engleskoj.

Nedavno je objavila svoju novu (vinil) ploču Satie & Beyond koja je, kao i njen celokupan višegodišnji rad, posvećena Novoj muzici – minimalizmu i postminimalizmu. Pored kompozicije Erika Satija, na ploči se nalaze i kompozicije engleskog postminimaliste Grejema Fitkina, Holanđanina Jeruna van Vina i čuvenog američkog kompozitora Filipa Glasa. Snimljena je u Livardenu u Holandiji, u koncertnoj sali Harmoni centra, u kojoj je Branka Parlić krajem 2012. godine održala i koncert The Cone Gatherers (Skupljači šišarki). KompozicijaMetamorphosis No. 2, izvedena na tom koncertu, nalazi se na B strani vinila, a kompozicija The Hours (Sati) je snimak sa novosadskog koncerta održanog 2006. godine u Sinagogi. Satie & Beyond je drugi vinil Branke Parlić, a izdat je u ograničenom tiražu od 500 primeraka. Suizdavač za Srbiju je Odličan hrčak iz Beograda. Dizajn omota je uradio Erorr, odnosno Čedomir Drča iz Novog Sada, dok je fotografiju na omotu ploče snimio umetnik Goran Potkonjak iz Ciriha.

Spadate u najistaknutije pedagoge i interpretatore savremene klasične muzike u istočnoj Evropi. Ono po čemu ste jedinstveni u regionu je što isklučivo svirate novu muziku i muziku minimalizima. Kao muzički pedagog i pijanista započeli ste Vaša istraživanja u oblasti muzike Erika Satija davne 1986. godine, tada je malo ljudi znalo za ovog kompozitora na tlu tadašnje Jugoslavije. Rad ste nastavili sa savremenikom Filipom Glasom. Šta Vas je privuklo u istraživanju i izvođenju baš ovog muzičkog pravca? Prema nekim mišljenjima, minimalizam forma se sastoji od ponavljanja fraza što je čini monotonom. Šta je to čime ona danas pleni veliki broj slušalaca?

Da počnem sa anegdotom/performansom koji je izveo J.Cage posle predavanja pod naslovom ''Predavanje o ničemu'' održanog krajem pedesetih u Njujorku. Pripremio je šest odgovora na prvih šest pitanja koja budu postavljena, bez obzira na to koja će pitanja biti. Prvi u nizu odgovorabio je: ''To je vrlo dobro/opširno pitanje. Ne bih želeo da ga pokvarim bilo kakvim odgovorom.'' Ipak, to bi bio ''subverzivan'' pedagoški rad. Kao i moja uloga u institucijama.

Slučaj SATIE je nastao kao ''incident'' ili kao anarhična/ironična dadaistička predstava. Muziku E. Satija prvi put sam čula na televiziji gledajući crtani film iz 1978. godine, ''Satiemania'', Zdenka Gašparovića. U vreme pre interneta, doći do nekih osnovnih informacija, nota, literature, zahtevalo je ozbiljna ''terenska iskopavanja'' po bibliotekama i knjižarama koje su imale posebne odeljke za muziku. I preko prijatelja Mitra Subotića Sube, stigla sam do, za mene nove i uzbudljive literature. Već samo čitanje notnog teksta saduhovitim, zagonetnim, metaforičnim, ciničnim i, do kraja, neodređenim uputstvima/opaskama u samoj partituri, otvorili su put ka slobodnijoj interpretaciji. ''Otvoreno delo''; ličan doživljaj, slobodno disanje. ''Nije u pitanju Satijev značaj. On je neophodan'' zaključuje J.Cage 1958. godine u tekstu ''E.Satie, Silence''.
Philip Glass je primenio neke od ideja koje je Sati otvorio, a potom ih nadogradio iskustvom sticanim u istraživanju muzike Istoka, pre svega Indije. Otuda ti hipnotički vrtlozi u njegovim kompozicijama. Rad na muzici Filipa Glasa je bio prirodan sled, a ne samo moj izbor.
Što više izvodim ovu muziku manje sam sigurna šta me je privuklo minimalizmu i postminimalizmu... možda ''gravitacija''; minimum maximuma.
Zbog svoje nenametljive uključenosti u popularnu kulturu preko TV reklama, filmova, teatra pokreta, savremenog baleta...muzika Satija i Glasa pobudila je radoznalost kod publike.
(A za one kojima je ova muzika monotona neka se zavrte kao derviši u svom ritualnom plesu.)

Još za vreme studija klavira u Beogradu bili ste jedan od osnivača Ansambla za drugu novu muziku, svojevrsnog udruženja koje je propagiralo nove ideje, novo shvatanje i prihvatanje muzike, kao i nov koncept izvođenja i sagledavanja interakcije između izvođača i publike. Od 2006. godine delujete i kao umetnička direktorka koncertnog serijala Novoj muzici Nove Uši za Novu Muziku, koja je prvih godina bila u okviru Art scene festivala Exit u Novom Sadu. Uprkos generalnoj marginalizaciji kulture, a posebno ozbiljne muzike kod nas vi uspevate da okupite široki krug slušalaca koji većinom i nisu muzički visokoobrazovani. Da li upravo i sam naziv serijala upućuje na to da se i ozbiljna muzika treba prilagođavati novom vremenu u kome živimo?
Rad sa Ansamblom nosi jedno posebno iskustvo. To je bio period invertne ''ludističke'' revolucije, ''polupati'' stare norme i metode, ''napustiti sve estetske smicalice'', herojsko doba mladosti željne promena. Svet je postao ''prozračan''; šumovi, izdržavanje tonova, repeticija, interakcija sa publikom i među izvođačima perceptivna inicijacija u ''Nove Uši''. Kao ilustracija, deo odgovora koje je dao Budana slična pitanja: ''....i tačno je da se stvari dešavaju postepeno, klijanje semena u prirodi, ali je isto tako tačno da se stvari dešavaju iznenada, kao zemljotresi, sevanje i sl.'' A ja sam za ovo drugo kao i Cage.
Serijal ''Nove Uši za Novu Muziku'' jeza svoj moto odabrao Kejdžov ''poklič'' iz rane faze njegovog stvaralaštva. Period u kojem ''tišina'' postaje konstitutivni deo kompozicije. Kako vreme prolazi kao da se približavamo konstataciji iz poslednjeg perioda njegovog opusa da ''...umetnička pitanja u krajnjoj liniji nisu važna pitanja.''

Erik Sati se smatra prvim pravim kompozitorom filmske muzike i prethodnikom minimalizma. Opet, Filip Glas je svakako najveći savremenik minimalizma i začetnik postminimalizma i radi na komponovanju filmske muzike. Vi ste danas jedan od retkih umetnika na čijim koncertima upravo nju možemo čuti. Zašto danas nemamo mogućnost da na koncertima čujemo i dela nekih drugih filmskih kompozitora poput Džona Vilijamsa, Džejms Hornera, Enia Morikonea ili Hansa Zimera. Zbog čega su filmske muzičke forme koncertno marginalizovane kod nas, iako su u svetu komercijalizone?

Mislim da filmska muzika sve više ulazi u koncertne programe. Kompozitori čije kompozicije za klavir sviram, su i izuzetni kompozitori filmske muzike i to je razlog zašto sam ih uvrstila u svoj program.

Satijeva kompozicija ''Cinema'', koja je zapravo prva filmska muzika napisana namenski za nemi film ''Entr’acte'' 1924. godine, je na mom repertoaru već dugi niz godina i izvodim je uz emitovanje filma ''Entr’acte''. Nedavno sam o ovoj kompoziciji i filmu održala predavanje u Liverpulu, Beogradu i Subotici.
Zanimljiva je i Pol Barnsova transkripcija za klavir Glasove opere ''Orphée'' bazirana na Koktoovoj filmskoj verziji mita o neshvaćenom umetniku. Nino Rota, /melanholične boje mediterana/ autor mnogih kompozicija u Felinijevim filmovima i Britanac Majkl Najman... samo su neki od autora koje, nažalost ponekad samo premijerno izvedem.
Na koncertu možete zatvoriti oči i ''vrteti'' neki svoj film.

Jedan od mojih omiljenih filmova svakako su Sati (The Hours), gde je upravo muzika Filipa Glasa doprinela sveukupnom utisku. Tada sam se i prvi put upoznao sa njegovom muzikom i postao njegov veliki poštovalac. Za ovu filmsku muziku 2003. godine bio je nominovan za nagradu Oskar. Iako je i pre i posle dobijao nominacije za muziku u drugim filmovima, upravo je muzika za Sate najpoznatija. Neki strani muzički kritičari smatraju da je razlog za nedobijanje istog prevelika sličnost sa njegovim ranije objavljenim delom Metemorfoze (Metamorphosis 1-5). Koliko zapravo ove dve kompozicije liče i koliko je teško biti originalan u komponovanju minimalističke forme muzike?

Glass jeste svoju ''Metamorfozu br. 2'', pod nazivom ''Escape'' koristio u filmu ''Sati'' ali ja ne znam da li je to razlog što nije dobio Oskara.
Minimalizma se razvija i dalje, te tako danas čujemo englesku, estonsku, rusku, islandsku školu minimalizma, a najmlađa generacija kompozitora sada potpuno briše granice među žanrovima i taj pravac muzikolozi nazivaju totalizam u muzici. Jonny Greenwood iz benda ''Radiohead'' je široj publici, možda najpoznatiji predstavnik ovog pravca.

Nedavno ste objavili svoju novu (vinil) ploču Satie & Beyond. Koliko je teško doći do novih kompozicija i zašto ste se odlučili upravo za ovaj format? Kako ste i od koga dobili podršku za izvođenje i snimanje prethodna tri materijala sa klavirskim kompozicijama Satija (1988., 1999. i 2006. godine)? Šta se promenilo u odnosu prema snimanju muzike danas, pogotovo kada živimo u digitalnom vremenu gde se većina materijala može skinuti ili preslušavati putem Interneta?

Moj prvi vinil ''Initiés'' posvećen je isključivo muzici Erika Satija, a drugi ''Satie&Beyond'' otvara, ne tako davno otkrivena, Gnossienne No.7; to je ta mala kopča i mali razlog. Zapravo zamišljena je kao ''Cadeau/Poklon'', kao skulptura, r/m M. Reja i E. Satija. Na postamentu je pegla sa nizom eksera učvršćenih za grejnu ploču. Omaž ''Gospodinu u sivom'' i /analognom/ pucketanju gramofonskih ploča.

Podrška je sporadična i predstavlja dug put kroz institucije zadužene za kulturu (Pokrajinski Sekretarijat za kulturu i informisanje, najčešće), a danas je uglavnom kod kuće. I sama obilno koristim sav komformizam koji su donele nove tehnologije. Većinu koncerata smo uspeli da snimimo u raznim prostorima sa korektnim audio i video zapisom. A što se ''skidanja'' tiče mislim da bi se i Sati nalazio, kao deo posade na nekom piratskom brodu.
Snimci Vaših klavirskih koncerata, sa delima za klavir solo Filipa Glasa, izazvali su višemilionsko interesovanje na YouTube sajtu. To je izvanredan uspeh za jednog umetnika, a posebno ove muzike (reč je o snimcima sa koncerata u Sinagogi u Novom Sadu, muzika iz filma Sati i sa albuma Metamorfoze). I pored velike globalne popularnosti muzike Filipa Glasa, opet su to upravo pregledi Vaših izvođenja. Otkud tolika popularnost? Koliko je za jednog umetnika upravo bitna muzička forma kojom se bavi za njegov uspeh?

Četvrti u nizu /utvrđenih/ odgovora koje je Cage dao posle ''Predavanja o ničemu'' glasi: ''Prema Zemljoradničkom almanahu ovo je lažno proleće.''

Pre trinaest godina ste učestvovali u koncertu koji je trajao neverovatnih petnaest sati uz veliki broj muzičara. Tada ste izveli možda najekstremniju kompoziciju Satija Vexations (Uznemiravanje) u beogradskom SKC-u. Kasnije, 2006. godine tu kompoziciju ste izveli i na Exit festivalu. Koje je Vaše viđenje ove kompozicije? Kakva su Vaša iskustva u ovim maratonskim i fizički zahtevnim koncertima? Da li je to jedinstveno izvođenje ovakve jedne kompozicije ove vrste?
Da, dva puta smo izveli kompoziciju ''Vexations''. Po Satijevom uputstvu potrebno je da se kompozicija ponovi 840 puta, a kako ona traje svega jedan minut, svaki izvođač je svirao pola sata, odnosno 30 ponavljanja. Imali smo na bini dva klavira, jer je važno da zvuk klavira ostane neprekinut svih 15 sati. Bilo je tu izuzetnih izvođenja solista, kamernih sastava, pa čak i rok grupa, jer svi izvođači su imali punu slobodu da osmisle svojih pola sata. Gotovo isti koncept za izvođenje ovog maratona bio je i na Exit festivalu 2006. godine.
Prvom BG ''Vexu'' održanom 21. maja /Satijev rođendan/ 2001. godine predhodio je koncert pod naslovom ''Descriptions Automatiques''; to je zapravo naziv klavirske kompozicije koju je Sati ''napisao'' i poklonio sebi za rođendan. U prvom delu koncerta pored klavirskih kompozicija izvođena je i filmska muzika, kabaretske pesme, šansone, kamerna muzika ''Muzika nameštaja'' (Musiques d’Ameublement)... 'Uznemiravanje'' je počelo nešto pre ponoći i završilo se u tri sata popodne narednog dana.
Prvo integralno izvodjenje ove ''iritantne'' kompozicije organizovao je /nasmejani mikolog/ Cage u Njujorku šezdesetih godina prošlog veka uz učešće muzičara sa tadašnje alternativne muzičke scene (John Cale, David Tudor ...)
Drugo petrovaradinsko izvođenje Vexa bilo je ''situacionističko'', podobno spektaklu kakav je Exit. ''Mothers of invention''.

Osim kao pijanistkinja, aktivni ste i kao pedagog - profesor klavira na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Koliko je danas interesovanje vaših studenata i generalno mladih za muziku minimalizma i koliko je ova muzika zastupljena obrazovnim programom? Generalno kakav je sistem muzičkog obrazovanja u Srbiji i koji su pravci najpopularniji? Da li je baš moderna umetnička muzika put ka popularizaciji klasike uopšte i koliko to studenti i mlada publika prihvataju?

Nažalost, Nova Muzika je vrlo malo zastupljena u redovnim programima. Sve se svodi na lična interesovanja studenata i na dobru volju profesora da se bave novom literaturom. Sudeći po velikom broju mladih u publici na koncertima iz serijala ''Nove Uši za Novu Muziku'', rekla bih da minimalizam ima sve više pristalica, a opet, sa žaljenjem konstatujem da među njima najmanje ima studenata muzike koji se i dalje sa više volje prepuštaju radu na virtuoznim delima starih epoha nego na upoznavanju karakteristika muzike čiji su savremenici.
Vaši koncerti imaju izuzetna vizuelna rešenja (svetlosni efekti, filmske projekcije) i posebno dizajnirane koncertne programe, nazive i prostore, kao i kraća predavanja u čemu nastojite da ih učinite pomalo intrigantnim i time dodatno zainteresujete publiku i radite na njihovoj edukaciji. Ne prezentujete samo svoju virtuoznost, već i kompozitore i njihovu muziku. Možete li nam reći nešto više o ovim segmentima na koje mnogi današnji umetnici gotovo i ne obraćaju pažnju? Koliko to doprinosi isticanju muzike ili je ona sama po sebi dovoljna?

Pošto je Nova Muzika još nedovoljno prisutna kod nas, a moj cilj je da publiku upoznam sa što više novih kompozitora, naših savremenika, kao i karakteristikama Nove Muzike i okolnostima koje su dovele do ovog zvuka, često o svemu tome govorim tokom koncerta. Po reakciji publike i komentarima nakon koncerta vidim da im se dopada takav pristup i da im pomaže da samnogo više razumevanja slušaju i potpuno se prepuste doživljaju.
Celokupan dizajn mi je veoma važan jer i posebno osvetljenje i dobro dizajnirani koncertni programi doprinose umetničkom događaju koji u isto vreme mora da bude edukativan i informativan. Mislim da je prošlo vreme kada su koncerti bili, na neki način, samo ''priredbe'' i da je neophodno da se na svakom umetničkom događaju nešto novo sazna ili otkrije. Bilo da je u pitanju novi zanimljivi kompozitor, novi zvuk, nova ideja, novi izvodjač... tek koncerti ne smeju biti samo puka zabava.

I pored dosta projekata koje imate tokom cele godine beogradska scena Vas ne može čuti toliko često. Imam utisak da bi mlađa publika upravo savremena dela, koje može čuti u filmovima i reklamama, nego dela kompozitora iz proteklih vekova. Da li Beograd kao kulturna metropola regiona nema sluha da organizuje koncerte savremenijih umetničkih formi? Zašto npr. poziv za nastup na Exitu, ali ne i na Bemusu? Da li su finasije glavni razlog ili programski koncepti festivala?

To nije pitanje za mene, naravno, nego za one koji prave programe. Moguće da oni koji odlučuju nisu još potpuno prihvatili činjenicu da Nova Muzika ima publiku koja voli i razume novi zvuk. Ovo je, upravo, prilika da najavim i koncert u organizaciji BUNT-a, (Beogradsko udruženje neposlušnih talenata) koji ću održati u Beogradu 1. novembra ove godine. O detaljima vezanim za program, mesto i vreme koncerta, bićete obavešteni na vreme.

Koje su to prostori (sale) sa najboljom akustikom koje biste posebno istakli u svojoj koncertnoj istoriji. Osvrt na Srbiju i ukoliko biste mogli da birate koju biste koncertnu scenu odabrali za Vaš koncert u Beogradu?
Sala Harmoni centra u Livardenu u Holandiji ima fantastičnu akustiku i mogućnost da se zvuk prilagodi svakom instrumentu ili ansamblu. Isto tako sala u Brucknerhaus u Lincu u Austriji je sa odličnom akustikom.
U Beogradu bih rado ponovo svirala u sali SKC-a, ali onom iz vremena kada je bio alternativno mesto sa izuzetno dobrim Stenvej klavirom. Možda su to samo sentimentalni razlozi, ne znam... u Kolarcu nisam do sada svirala, možda je došlo vreme da se i ta sala otvori za novi zvuk.

Kako ocenjujete savremenu muzičku scenu u Srbiji? Da li su tranzicija i politička dešavanja dovela do njene degradacije, imajući u vidu da smo u prošlosti imali dosta kvalitetnija međunarodne razmene u okviru raznih festivala. Koga biste istakli od savremnih naših kompozitora i izvođača? Kakva je perspektiva umetnika koji se bave umetničkom muzikom kod nas?

Degradacija i devastacija je u umetnosti generalno, nažalost, a ne samo u oblasti savremene muzike. Mali je broj ljudi ili grupe ljudi koji se uporno bore da scena ne zamre potpuno. Polako svi posustajemo, rekla bih.
Nažalost, ne vidim drugu perspektivu za mlade koji se bave umetničkom muzikom, nego da svoj rad nastave negde van zemlje.

Svi kompozitori i izvođači savremene muzike koje bih istakla, su van zemlje i grade svoje karijere sa manje ili više uspeha... Zato ih i ne spominjem nego ih samo toplo pozdravljam.

Autor bloga sa vinil pločom Satie & Beyond, slikano u radnji Pinball Wizard Records u Beogradu

Diskografija Branke Parlić:

2014. SATIE & BEYOND (Philip Glass, Erik Satie, Graham Fitkin, Jeroen van Veen), LP, Odličan hrčak, Beograd

2006. METAMORPHOSIS (Philip Glass), Audio CD, B92

1999. INITIÉS '88 - INITIÉS '99 (Erik Satie), Audio CD, 021 (digitalizovano dopunjeno izdanje)

1988. INITIÉS (Erik Satie), LP, M Produkcija Radio Novog Sada / PGP Beograd

Minimalizam je pravac u istoriji muzike (pa i umetnosti uopšte) koji je nastao i razvio se tokom druge polovine XX veka. U širem smislu predstavlja umetnički pokret koji odbacuje komentarisanje društva, lični izraz umetnika, narativne elemente ili aluzije na istoriju, politiku ili religiju. Prvi koji je koristio termin minimalizam bio je kritičar David Burljuk u izložbenom katalogu na izložbi slika Džona Grahama u Njujorku, 1929. godine. Kasnije, šezdesetih godina XX veka, to ime je dobio ceo jedan pokret. 

Ovaj muzički pravac je nastao kao kontra reakcija na zvukom bogatu avangardnu muziku, gde minimalizam koristi minimalni broj elemenata. Umesto dinamičkog procesa koji teži finalu ovde se javlja statični princip postepenog razvijanja i ritmika dobija najvažnije mesto. Neprekidnost ove muzike ima fiziološko delovanje na slušaoce. Pobornici minimalizma podsećaju na to da je ponavljanje osnovna ljudska manifestacija; najstarije melodije koje su došle do nas počivaju na ponavljanju jednog zvuka i na njegovom variranju. Iako minimalizam ima prethodnika Erika Satija(Erik Satie), ipak je reč o radikalnom pravcu nastalom šezdesetih godina u američkoj eksperimentalnoj muzici pod vođstvom Džona Kejdža (John Cage), a s namerom da se američka muzika suprotstavi celokupnoj evropskoj muzičkoj tradiciji. Činjenica je da prva minimalistička dela uopšte nisu nastojala da ugode uhu slušalaca; čak naprotiv: ona raskidaju sa onim što je avangardu još uvek povezivalo s tradicijom, a to je smisaona logička konstrukcija zasnovana na pamćenju i organizovanim unutrašnjim odnosima u svesti slušalaca.

Minimalističku muziku odlikuje permanentno ponavljanje kratkih motiva, uz korišćenje minimuma muzičkog materijala (otuda i naziv minimalizam). Ovi motivi se neprimetno smenjuju i veoma malo variraju. Činjenica da ritmička struktura može da kreira i utiče na melodijski razvoj, u muzici Zapada je do pojave američkih kompozitora, minimalista šezdesetih godina, bila nepoznata, dok je u tradicionalnoj muzici Istoka to oduvek bila glavna odlika. Bez obzira na veliki uticaj Kejdža i njegove škole minimalistička muzika postaje široko popularna zahvaljujući pre svegaTeri Rajliju (Terri Rajli), Stivenu Reišu (Steven Reis) i danas najznačajnijim predstavnicima Majku Najmanu (Michael Newman) i Filipu Glasu (Phillip Glass) koji su, svaki na svoj način, stvorili repetitivnu tehniku na nivou malih formi. Iako je sama repetitivnost poznata i u ranijoj muzici, tek u XX veku počinje da se primenjuje u velikim razmerama.

Muzika je bila nedovoljno prihvaćena u vreme kada je nastajala, a koja potpuno korespondira sa današnjim vremenom i koju publika sa velikim razumevanjem i zadovoljstvom sluša. Ovaj pravac u umetnosti koji je prisutan, može se reći dominantan, već skoro pedeset godina.

Erik Sati (Erik Satie) (1866. - 1925.) je kontroverzni i ekscentrični francuski kompozitor. Mnogi muzikolozi Erika Satija smatraju prethodnikom muzičkih pravaca minimalizma i repetitivnosti, kao i Teatra Apsurda. Smatra se i prvim pravim filmskim kompozitorom. On je još krajem XIX veka u svojim kompozicijama za klavir i svojim baletima, ritmičku strukturu pretpostavio harmonskoj strukturi. Iste ove odlike, nekoliko godina kasnije, prepoznate su u muzici američkih minimalista.

Sati se gotovo ceo svoj život izdržavao svirajući po kafeima kao pijanista. Šansone, kafe-songovi i kabaretske pesme bile su svojevrsna zabavna muzika u Francuskoj početkom XX veka. Sati je pravio obrade popularnih pesama toga vremena za klavir, a u isto vreme pisao i nove pesme za manje ili više popularne pevače toga doba. No, kada je njegovu pesmu Je te Veux (Želim te) uvrstila na svoj repertoar, tadašnja velika zvezda mjuzik-hola Polet Darti (Paullete Darty), on je postao veoma cenjeni kompozitor ovog žanra. Na celokupno njegovo stvaralaštvo veliki su uticaj imali, koliko god to apsurdno zvučalo, Gregorijanski koral i kabaretska muzika.

Film Entr’acte (Međučin) je prvi film sa namenski snimljenom originalnom (Satijevom Cinema) muzikom za film. Film je iz 1924. godine i sastavni je deo baleta Relache (Odloženo), a scenario za film i balet napisao je Frensis Pikabija (Francis Picabia). Ovo je primer prve filmske muzike, budući da je u eri nemog filma Sati namenski napisao muziku za ovaj kratki film. Film je u duhu nadrealizma, režirao tada mladi reditelj Rene Kler (René Clair) kao svoj drugi film, a u njemu se pojavljuju Sati, Pikabija, Man Rej (Man Rey), Marsel Dišan (Marcel Duchamp) i članovi Švedskog baleta koji su izvodili balet Relache na premijeri u Parizu.

Satijeva muzika je inspirisala i konceptualne umetnike Miroslava Mandića i Balinta Sombatija, koji su je koristili u svojim radovima, a potom i pozorišnog režisera Harisa Pašovića koji je čuvene Gnossienne koristio u predstavi Frenka Vedekinda Buđenje proleća u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu.

Njegov obiman repertoar koji može biti podeljen u četiri celine: klavirske kompozicije; šansone, kabaretske i caffe-pesme; kamerna muzika i muzika za film.

Najpoznatija dela:
Gnossienne
Gymnopediés
Musiques d’ameublement
Cinema muzika za film Entr’acte

Filip Glas (Philip Glass) (1937. - ) je jedan od začetnika minimalizma i postminimalista. Jedan je od najpoznatijih i najcenjenijih savremenih američkih kompozitora. 

Danas je jedan od najznačajnijih kompozitora Nove muzike u svetu, i njegove opere, simfonije, kamerna i dela za solo instrumente su veoma često izvodjena širom sveta. Na našim prostorima Filip Glas stiče sve više poštovalaca, pristalica, pa i fanova.

Njegova prva opera Ajnštajn na plaži (Einstein on the Beach), kojom je postigao svetsku slavu, 1976. godine bila je izvedena na BITEF-u, nakon premijere u Avinjonu, a svega par meseci pre izvedbe u Metropoliten operi u Njujorku. U Beogradu su tada bili prisutni Filip Glas sa svojim Ansamblom i režiser opere Robert Vilson (Robert Wilson).

Najpoznatije kompozicije za klavir:
Metamorphosis 1-5, 
Glassworks

Izbor filmske muzike:
2006. Notes on a scandal (Oskar nominacija)
2003. The Hours (Bafta nagrada; Oskar, Zlatni globus i Gremi nominacija)
1999. The Truman show (Zlatni globus nagrada)
1997. Kundun (Oskar i Zlatni globus nominacije)

Izvor: http://www.brankaparlic.com/sr